Dok se SAD i Europa oporavljaju, Hrvatska tone u sve dublju krizu

Ekonomска криза у свијету се поступно смирује. Захваљујући недавним побољшањима, позитивно се коригирају прijašnja предвиђања стope раста бруто друштвеног производа. Тако се очекује да ће пад свјетског БДП-а у овој години износити око -1,1 посто, америчког око -2,7 посто, евро зоне приближно -4,2 посто. Пад стope раста БДП-а у транзицијским ће земљама бити нешто дубљи – износиће око -5 посто, ради негативног раста у балтичким земљама, Румунији, Бугарској, али и Словачкој, Чешкој, Словенији и Мађарској.

У сљедећој години очекује се даљи опоравак америчког gospodarstva, док ће се земље евро зоне спорије извлачити из кризе, али ће и оне прећи у зону позитивног раста. И gospodarstva транзицијских земаља поступно ће се опорављати – њихов ће раст износити 1,8 посто. Наше gospodarstvo ће се спорије извлачити из кризе: пад БДП-а у овој години износиће око -5,2 посто, док би се 2010. могао очекивати скромни раст од 0,4 посто. У 2011. години позитиван би раст износио око 2,8 посто, а тек у 2012. години, с растом од приближно четири поста, приближили бисмо се привредној динамици прије кризних година.

Стопа раста БДП-а веома је важан синтетички израз динамике економске активности у свакој земљи, али свакако није једини. У то се најбоље можемо увјерити на хрватском примјеру. Док ће се вјероватно показатељи кретања БДП-а успорено окретати према позитивној зони, хрватска економија грца у великим тешкоћама: вањски дуг земље расте, неликвидност је веома изражена, број незапослених се свакодневно повећава, неки индустријски сектори – као што су бродоградња, текстилна индустрија и грађевина – пред колапсом су, расте број подузећа која не могу сервирати своје обавезе, бројна подузећа најављују стечај. Томе свакако треба додати дугогодишње заостајање и неконкурентност извоза, технолошку инфериорност, откривање великих корупционарских афера у јавним подузећима. Очигледно, наша је економска криза много дубља него што то на први поглед изгледа.

О кризи се код нас говори на све стране: Влада, Сredišnja банка, синдикати, послодавци, аналитичари и укупна јавност – сви су заокупљени тим феноменом. Менаджери у хрватским подузећима, приватним и јавним, јако су незадовољни понашањем Владе.

Према недавном истраживању Roland Bergera, наши менаджери су најмање оптимистични од свих земаља у широј регији. Степен незадовољства хрватских менаджера прелази 80 посто, док је у Аустрији исти показатељ на нивоу од приближно 20 посто. Хрватски менаджери предвиђају даљи пад БДП-а, незадовољни су неподузимањем антикризних мјера, жале се на деструктивне порезе, страхују од даљег заоштравања неликвидности и оптужују банке за мање кредитирање.

Криза се у нашој земљи, без сваке сумње, продужује и прелази у значајно сложенију фазу која се очитује пропадањем подузећа. То је најопасније што нам се може догодити, јер ријеч је о своеврсном труљењу ткива. Зато би тај процес требало енергично зауставити: најприје антикризним програмом на рок од 12 мјесеци, а иза тога дугорочним програмом рјешавања структурне кризе и вањске задужености. Можемо ли такво нешто очекивати? Према садашњем разумјевању кризе, и спремности Владе као и осталих чинитеља, мало је вјероватно да ће се нешто промијенити.

Влада нема капацитета за озбиљније развојне искораке. ХНБ настоји одржати монетарну стабилност и шаље упозорења да ситуација постаје све тежа јер се повећава вањска изложеност земље, а резерве за интервенције практично су исцрпљене. Остали учесници пословне сцене заокупљени су чувањем својих интересних позиција и упозоравају оне друге како ствари треба мијешати.

Из тога се може извући само један закључак: у нас је на дјелу криза управљања. За разлику од већине земаља, које су усвојиле озбиљне програме за борбу против рецесије и поступно се извлаче из кризе, у нашој земљи влада стихија која ће нас даље гурати према перманентном кризном стању. Наравно, ако се у посљедњи тренутак не освјестимо. А како сада изгледа, уразуми нас може једино – још дубља криза од ове садашње.