Gоворит о том как бити креативним врло је једноставно, али бити креативан врло је комплицирано – тим је ријечима монтпјатоновач John Cleese почео своје предавање на канском фестивалу оглашавања, још једном у низу таквих на којима нове генерације оних који се називају креативними жели потакнути да помажу гузичу и створе магију. Креативност, наиме, није ништа друго нега магија, блjesак подсвјесог ума који наизглед ни из чега створи нешто. Cleese је, дакако, понудио неколико савjeta који би требали потакнути креативне сокове. Па тако sugerira да би се креативци требали осигурати простор да леко од притисака како би могли посматрати што им јапче њихово разиграно ‘ja’. Jасно, на то се може рачунати баш као и на дјете, зато му, каје Cleese, требате дати врмена и улити му самопоуздане. Ништа не убија креативност колико страх, наставља тата-мата искричавог скећа. И, слојит ћете се, свака му стоји.
Но ако за ову пригоду Cleesea поставимо као мериторну особу која, ако већ не зна како ћете постати креативни, зна како нећете, онда су домаћи креативци у велком проблему. За почетак, криза је преполовила маркетингске приходе и прораћуне, улија отровну доzu egzistencijskog straha свакој души која се бави било којим креативним посом, од производне телевизијског садржаја до осмишљавања досјетljivих ‘copyja’. Узме ли се у обзир колико је пала цијена рада или, ако хоћете, идеје, самопоуздане је посљедња ријеч којом бисте могли описати просјечног домаћег креативца. Тим немилим околностима валja dodati и фактор нових медија, односно непрестане изложености свакојаким подрађајима због којих је немогуће изолирати се и посматрати нај Cleeseov tanki glasić podsvijesti.
